Psihoza je težak mentalni poremećaj zbog kojeg bolesnik može biti prilično ograničen za život u društvu. Kao primarni simptom prisutan je gubitak realiteta. U susretu s psihotičnom osobom često ćemo čuti da on ili ona opisuje stvarnost koja se u potpunosti razlikuje od stvarnosti u kojoj se mi nalazimo: oni čuju glasove koje drugi ne čuju i mogu imati čulne doživljaje koje drugi nemaju (slušne i vidne halucinacije). Neki se osećaju proganjanima, misli su im haotične, imaju nerešive nesporazume i neobjašnjive predstave. Psihotičnoj osobi često nedostaje uvid u vlastitu bolest.

Kod nekih dolazi i do rascepa ličnosti, a kod nekih je bitno poremećena emocionalnost (teže depresije). Postoji više vrsta psihoza, no dve su najtipičnije: shizofrenija (rascep ličnosti) i bipolarni afektivni poremećaj (BAP) poznatiji kao manično-depresivna psihoza (periodične izmene stanja teške depresije i stanja preterana veselosti bez razloga, precijenjenih ideja o vlastitoj vriednosti, nekritičnih postupaka kao npr. trošenje novaca, prodaja, lutanja, megalomanskih ideja u koje nekritično veruju).

Sve psihoze su teški i vrlo često hronični psihički poremećaji koji zahtevaju ozbiljno, disciplinovano i dugotrajno psihijatrijsko lečenje, uzimanjem propisane terapije lekovima (antipsihotici, stabilizatori raspoloženja, antidepresivi). U fazama kada se osećaju dobro (faza remisije-povlačenje simptoma), nužno je nastaviti sa uzimanjem lekova, jer povlačenje simptoma kod ovih bolesti ne znači i izlečenje. Kao dodatak terapiji lekova, korisne su psihoterapija, socioterapija, terapijska zajednica ili radna terapija. Psihoterapije se kod tih bolesti ne rade klasičnim psihoterapijskim metodama koje se koriste kod neuroza ili kriznih stanja, već su modifikovane i prilagođene kapacitetima ličnosti obolelog.