Osnovno obeležje posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) jeste razvoj onesposobljavajućih psihičkih simptoma nakon traumatskog događaja. Prvi put identifikovan je tokom I svetskog rata, kada je kod vojnika primećeno da pate od hronične anksioznosti, košmara i traumatskih sećanja, nedeljama, mesecima ili čak godinama nakon borbe. Stanje je postalo poznato pod nazivom neuroza usled ratnog stresa.

Posttraumatski stresni poremećaj može se javiti kod svakoga nakon teške traume, izvan psega normalnih ljudskih iskustava. To su traume koje izazivaju intenzivan strah, užasnutost i osećanja bespomoćnosti kod svakoga i ukljućuju prirodne katastrofe kao sto su zemljotresi, tomada, automobilske ili avionske nesreće, silovanja, napade ili druge nasilne zločine izvršene nad njima ili nad članovima njihovih porodica. Izgleda da su simptomi intenzivniji i dugotrajniji kada je trauma lične prirode u pitanju, kao kod silovanja i drugih nasilnih zločina.

U okviru različitih simptoma koji mogu da se jave kod posttraumatskog stresnog poremećaja, sledećih devet simptoma posebno su česti:

  • ponavljajuće i uznemiravajuće misli o događaju
  • košmari povezani sa događajem
  • traumatska sećanja, do te mere intenzivna da se osećate ill ponašate kao da se trauma ponovo događa
  • pokušaji da se izbegnu misli ili osećanja povezana sa traumom
  • pokušaji da se izbegnu aktivnosti ili spoljašnje situacije povezane sa traumom, kao sto je razvijanje fobije od vožnje nakon sto ste imali automobilsku nesreću
  • emocionalna otupljenost, doživljaj da niste u dodiru sa svojim emocijama
  • osećaj izolovanosti i otuđenosti od drugih
  • gubljenje interesovanja za aktivnosti koje su ranije pružale zadovoljstvo
  • uporni simptomi pojačane anksioznosti, kao sto su teškoće pri uspavljivanju ili spavanju, teško će u
    koncentraciji, reakcije trzanja na iznenađenja (pojačana uplašenost), razdražljivost ili izlivi besa.

Za dijagnozu posttraumatskog stresnog poremecaja, ovi simptomi moraju da traju najmanje mesec dana (kada traju manje od mesec dana, odgovarajuća dijagnoza je akutni stresni poremećaj. Takođe, teškoće moraju da uzrokuju značajnu duševnu patnju, ometajući time društvene, profesionalne i druge važne oblasti vašeg života.

Ukoliko patite od posttraumatskog stresnog poremećaja, anksiozni ste i depresivni. Dešavaće vam se da impulsivno reagujete, iznenada menjate mesto stanovanja ili odiazite na putovanja bez gotovo ikakvih planova. Ako ste doživeli traumu u kojoj su drugi ljudi oko vas umrli, možete patiti od krivice što ste vi preživeli. Postraumatski stresni poremećaj može se pojaviti u bilo kom životnom dobu i pogađa 6-7% populacije. Deca sa ovim poremećajem obično ne proživljavaju iznova traumu na svesnom nivou, ali je kontinuirano ponovo proživljavaju kroz igru ili uznemirujuće snove.

Aktueini prisiupi u tretmanu PTSP-a

Tretman posttraurmatskog stresnog poremećaja složen je i multidimenzionalan. Mnoge od gore opisanih terapija za druge anksiozne poremećaje jesu od pomoći, ali mogu biti potrebne i dodatne tehnike.

  • Vežbe relaksacije. Abdominalno disanje i veštine duboke relaksacije uvežbavaju se da bi se bolje kortrolisali simptomi anksioznosti.
  • Kognitvna terapija. Bojažljivo ili depresivno razmišljanje identifikuje se, preispituje i zamenjuje produktivnijim razmišljanjem. Na primer, krivica zbog toga što ste odgovorni za traumu, ili zbog toga što ste preživeli kada neko od vaših voljenih nije, biće preispitana. Vi ćete osnažiti sami sebe podržavajućim,konstruktivnim mislima, kakva su na primer: Ono sto se desilo jeste strašno, i ja mogu da prihvatim da ništa nisam mogao da učinim da to sprečim. Sada učim da mogu da nastavim svoj život.
  • Izlaganje. Terapeut ili osoba koja vam pruža podršku pomaže vam da se suočite sa situacijama kojih se pribojavate i koje želite da izbegnete jer predstavljaju ,,okidače” za snažnu anksioznost. Kod izlaganja zamišljanjem, iznova ćete se vraćati i prolaziti kroz bolna sećanja na događaje, stvari i osobe povezane sa datom traumom. Prilikom izlaganja u stvamom životu, vratićete se u situaciju u kojoj se trauma dogodila. Na primer, kad biste bili napadnuti u liftu, vraćali biste se u njega nekoliko puta. Ponavljano izlaganje pomaže vam da razumete da zastrasujuća situacija više nije opasna.
  • Terapija lekovima. SSRI lekovi, kao sto su fluoksetin (Prozac, FIuxilan), fluvoksamin (Luvox), sertralin (Zoloft) i paroksetin (Paxil), često su od pomoći u ublažavanju simptoma PTSP-a. Naročito u slučaju kada su ovi simptomi teški i dugotrajni, može biti uvedeno korisćenje lekova u trajanju od jedne ili dve godine. Anksiolitici kao što su alprazolam (Xanax) ili klonazepam (Rivotril) mogu da budu korisćeni u kraćem vremenskom periodu.
  • Grupe podrške. Grupe podrške mogu da budu od velike pomoći jer omogućavaju osobama sa PTSP-om da uvide da nisu same. U većim gradovima postoje grupe podrške za one koji su preživeli silovanje ili zločin.
  • EMDR ili hipnoterapija. Desenzitizacija i reprocesiranje pokretima očiju (EMDR) ili hipnoterapija mogu pomoći žrtvama PTSP-a da prizovu u svest i rade na sećanjima na traumatski događaj. Ove tehnike mogu da budu korisćene da ubrzaju tok terapije i/ili da se prevaziđe otpor prema izlaganju.

Važno je dodati da terapija bilo kog anksioznog poremećaja može da sadrži bračnu ili porodičnu terapiju. Problemi sa supružnikom i/ili članovima porodice mogu da održavaju anksioznost ili podrivaju uspeh terapije ukoliko se na njima ne radi. Porodična terapija korisna je i u obrazovanju članova porodice kako da razumeju, podrže i, u nekim slučajevima, postave granice u vezi sa članom porodice koji pati od anksioznog poremećaja.

(Dr Edmund Born- Priručnik za prevazilaženje anksioznosti i fobija)