Ako se vaša anksioznost javlja isključivo u spečificnoj situaciji, radi se o situacionoj ankcioznosti ili fobičnoj anksioznosti. Situaciona anksioznost razlikuje se od straha koji doživljavamo svakodnevno po tome što je ona obično preterana i nerealna. Ukoliko doživljavate preteranu zabrinutost zbog vožnje autoputem, odlaska kod lekara, suprotstavljanja bračnom drugu, najverovatnije se radi o situacionoj anksioznosti. Situaciona anksioznost prerasta u fobičnu kada u potpunosti počnete da iztegavate datu situaciju: kada prestanete da vozite autoputem, da odlazite kod lekara, da se suprotstavljate bračnom drugu. Drugim rečima, fobična anksioznost je situaciona anksioznost koja obuhvata uporno izbegavanje situacije.

Najčešći tipovi fobija su sledeći:

Agorafobija

Reč agorafobija znači strah od otvorenog proštora, međutim, suština agorafobije je u strahu od napada panike. Ukoliko patite od agorafobije, uplašeni ste da ćete se naći u situacijama iz kojih može biti teško pobeći ili u kojima, ako iznenada doživite napad panike, pomoć može biti nedostupna. Možete, na primer, izbegavati markete ili autoputeve, ne toliko zbog njihovih karakteristika, koliko zbog toga što su to situacije iz kojih može biti teško ili neprijatno pobeći u slučaju panike. Strah od toga da ćete se osramotiti ima glavnu ulogu. Mnogi agorafobičari ne boje se samo toga da ce doživeti napad panike već i toga šta će drugi ljudi pomisliti ako ih vide kako doživljavaju napad panike.

Za agorafobičara, uobičajeno je da izbegava razne situacije. Neke od najuobičajenijih su: javna mešta na kojima je gužva, kao što su marketi, robne kuće, restorani zatvorena ili skučena, uzana mesta kao što su tuneli, mostovi ili stolica kod frizera sredstva javnog prevoza kao što su vozovi, podzemne žeieznice, avioni boravak kod kuće bez članova porodice ili prijatelja.

Možda najčesća karakteristika agorafobije jeste anksioznost izazvana boravljenjem daleko od kuće ili ,,sigurne osobe” (obično supružnika, partnera, roditelja ili bilo koje osobe za koju ste primarno vezani). Možete u potpunosti izbegavati da vozite sami ili možete se plasiti da vozite sami malo dalje od kuće. U težim slučajevima, možete biti u stanju da se udaljite samo nekoliko metara od kuće ili možete biti potpuno vezani za kuću. Postoje slučajevi agorafobičara koji nisu bili u stanju da napuste spavaću sobu ukoliko nisu imali pratnju. Ako imate agorafobiju, niste samo fobični zbog različitih situacija već ste većinu vremena anksiozni. Ova anksioznost proizilazi iz predviđanja, očekivanja da ćete se moižda naći u situaciji u kojoj ćete se uspaničiti. Šta bi se desilo, na primer, ako bi neko zatražio od vas da odete negde gde inače izbegavate da idete i ako biste
morali da objasnite zašto to ne možete da uradite? Ili, šta bi se desilo ako biste iznenada ostali sami? Zbog velikih ograničenja u vašem životu i aktivnostima, možete se osećati i depresivno. Depresija proizilazi iz osećaja
da ste zarobljeni u stanju nad kojim nemate kontrolu ili ste nemoćni da ga promenite.

U većini slučajeva, čini se da je agorafobija prouzrokovana paničnim poremećajem. U početku, vi jednoštavno imate napade panike koji se javljaju bez očiglednog razloga (panični poremećaj). Nakon izvesnog vremena, međutim, postajete svesni da se vaši napadi događaju česce izvan kuće, u situacijama iz kojih je teško pobeći ili kada ste sami. Počinjete da se plašite ovih situacija. Od trenutka kada počnete da izbegavate ove situacije iz straha da ćete se uspaničiti, počeli ste da razvijate agorafobiju. To se dalje može razviti u lakši, umeren ili težak problem. U blažem obliku, možete se osećati nelagodno u skučenim situacijama ali ih ne izbegavati. I dalje odlazite na posao ili u prodavnicu sami ali, osim toga, ne želite da se suviše udaljavate od kuće. U umerenom obliku, možete početi da izbegavate neke situacije: javni prevoz, liftovi, vožnja daleko od kuće ili boravak u restoranima. Ipak, ograničavanje je samo delimično, i postoje izvesne situacije sa kojima možete da se nosite sami i kada ste udaljeni od ,,sigurne osobe”, iako će to izazvati određenu nelagodnost. Težak oblik agorafobije karakteriše ograničavanje aktivnosti u meri da više niste u stanju da napustite kuću ako vas neko ne prati.

Za sada nije tačno poznato zašto neke osobe sa napadima panike razvijaju agorafobiju. Postoji određeni broj
osoba koje razviju samo agorafobiju, bez i ijednog napada panike. Nije poznato ni zašto neki ljudi razviju teže
oblike od drugih. Ono što se zna jeste to da je agorafobija uzrokovana kombinacijom naslednih faktora i faktora sredine. Agorafobičari mogu imati jednog roditelja, brata ili od rođaka ko ima isti problem. Kada je jedan identični blizanac agorafobican, velika je verovatnoća da će i drugi biti. Što se tiče faktora sredine, određene okolnosti u detinjstvu mogu da učine dete sklonim ka razvijanju agorafobije. Ovo uključuje odrastanje uz roditelje koji su ili 1) perfekcionisti i preterano kritični 2) previše zastitnički nastrojeni i/ili 3) izrazito anksiozni, toliko da dete nauče da je svet ,,opasno mesto za život”.

Agorafobija pogađa ljude na svim društvenim položajima i svim nivoima na socijalno – ekonomskoj lestvici. Iako
ovaj procenat u poslednje vreme opada, približno 80% agorafobičara su žene.

Aktueini pristupi u tretmanu agorafobije

Aktueini pristupi u tretmanu podrazumevaju prethodno pomenute: Vežbe relaksacije, terapiju kontrole panike i interoceptornu desenzitizaciju. S obzirom na to da je agorafobija obično zasnovavna na stahu od napada panike, koriste se iste metode koje su opisane kod paničnog poremećaja.

Terapija izlaganjem podrazumeva da se suočite sa situacijom ili da se izložite situaciji koje se plašite. Sa situacijom koju ste izbegavali, suočavate se postepeno kroz niz etapa, tj. situacija koje izazivaju sve veći stepen straha. Takvo izlaganje vrši se najpre u mašti (zamišljanjem), a zatim u stvarno. Na primer, kad biste se plašili da vozite daleko od kuće, postepeno biste povećavali udaljenost koju prelazite. U početku, mogao bi da vas prati neko ko bi vam pružao podršku u istom automobilu a ko bi se zatim vozio u drugom automobilu iza vas, da biste, na kraju, vežbali sami. Ili, ako se plašite da budete sami u kući, osoba koja obično ostaje sa vama bi, u početku, otišla na samo nekoliko minuta, a potom postepeno povećavala vreme odsusvtovanja. Vremenom, vi učite se součite i uđete u sve situacije koje ste izbegavali.

Kognitivna terapija. Cilj kognitivne terapije je da vam pomogne da zamenite preterano, bojažljivo zmišljanje koje doprinosi pojavi i održavanju panike i fobija, realističnijim mentalnim navikama. Učite da prepoznate, preispitate i zamenite kontraproduktivne misli konstruktivnijim.

Terapija lekovima. Aktuelan tretman agorafobije često uključuje farmakoterapiju. SSRI antidepresivi kao što su paroksetin, sertralin ili citalopram najverovatnije će biti korisćeni u težim slučajevima, kada je osoba vezana za kuću ili izrazito ograničena u onome što je sposobna da uradi. Male doze (trankvilizera, lekova za smirenje), kao što su alprazolam (Xanax) ili klonazepam (Rivotril), takođe mogu da budu korisćene da bi se olakšao prolazak kroz rane faze izlaganja.

Trening asertivnosti. S obzirom na to da agorafobičari često imaju poteškoća da se izraze i zalažu za sebe i svoja prava, trening asertivnosti često je deo terapije.

Grupna terapija. Tretman agorafobije može da bude veoma efikasno sproveden u grupi moguće dobiti dosta podrške, kako u smislu uviđanja činjenice da niste sami, tako i za obavljanje nedeljnih domaćih zadataka.

Socijalna fobija Socijalna fobija jedan je od čestih anksioznih poremećaja. Ona sadrži strah od mogućnosti da budete osramoćeni ili poniženi u situacijama u kojima ste izlozeni pogledima drugih ili kada obavljate neku radnju pred drugima. Ovaj strah mnogo je jači od normalne socijalne anksioznosti (treme) koju većina ljudi, koji nemaju fobiju, iskusi u socijatnim ili situacijama izvođenja neke radnje pred drugima. Strah je obično toliko jak da dovodi do toga da izbegavate situaciju u potpunosti, iako se neki ljudi sa socijalnom fobijom izlažu
socijalnim situacijama, mada uz priličnu količinu anksioznosti. Tipično, strahujete da ćete reći ili uraditi nešto na osnovu čega ce vas drugi oceniti kao anksiozne, slabe, lude ili glupe. Vaš strah uglavnom je preteran u odnosu
na datu situaciju i vi to prepoznajete (deca sa socijalnom fobijom, medutim, ne prepoznaju svoj strah kao preteran).

Najuobičajenija socijalna fobija jeste strah od javnog nastupa i govora pred drugima. Zapravo, ovo je najčesća od svih fobija i javlja se kod izvođača, govornika, ljudi čiji posao zahteva usmena izlaganja, i kod studenata koji treba da govore pred razredom. Fobija od govora pred drugima i javnog nastupa pogađa veliki procenat populacije i podjednako je zastupljena i među muškarcima i ženama.

Druge uobičajene socijalne fobije su:

  • strah od toga da ćete pocrveneti u javnosti
  • strah od toga da ćete se zagrcnuti ili prosuti hranu dok jedete u javnosti
  • strah od toga da vas neko posmatra dok radite
  • strah od korisćenja javnog toaleta
  • strah od pisanja ili potpisivanja dokumenata u prisustvu drugih
  • strah od gužve
  • strah od polaganja ispita, testova.

Ponekad je socijalna fobija manje specifična i karakteriše je uopšten strah od bilo koje situacije ili situacije kada se nalazite u grupi u kojoj pretpostavljate da ćete biti posmatrani ili ocenjivani. Kada se vaš strah odnosi na širok spektar socijalnih situacija (npr. započinjanje razgovora, učestvovanje u malim grupama, razgovor sa autoritetima, ljubavni sastanci, posećivanje zabava itd.), to stanje nazivamo generalizovana socijalna fobija.

Dok je anksioznost u socijalnim situacijama uobičajena, formalna dijagnoza socijalne fobije biće vam uspostavljena ukoliko je zbog izbegavanja narušeno vaše funkdonisanje na poslu, u socijalnim aktivnostima ili u važnim odnosima sa drugim ljudima, i/ili ako ono izaziva značajnu duševnu patnju. Kao i kod agorafobije, napadi panike mogu da budu udruženi i sa socijalnom fobijom, iako je tada vaša panika više povezana sa osramoćivanjem ili poniženjem nego sa osećajem zarobljenosti ili boravkom u zatvorenom prostoru. Takođe, panika se javlja samo u vezi sa specifičnim tipom socijalnih situacija.

Socijalna fobija obično se razvija ranije od agorafobije i može početi u kasnom detinjstvu ili adolescenciji. Češto se razvija kod stidljive dece, kada se ona suočavaju sa pojačanim pritiskom od strane vršnjaka u skoli. Tipično za ove fobije je da traju (bez tretmana) kroz adolescendju i rano odraslo doba, ali pokazuju tendendju da, kasnije tokom života, postanu blaže. *opširnije o socijalnoj fobiji možete pročitati u zasebnom tekstu u okviru psiholoških problema

Specifične (izolovane) fobije Za specifičnu fobiju karakterističan je intenzivan strah i izbegavanje jedne određene vrste objekata ili situa-cija. Nema spontanih napada panike i nema straha od njih, kao kod agorafobije. Nema ni straha od osramoćivanja ili poniženja u socijalnim situacijama, kao kod socijalne fobije. Direktno izlaganje objektu ili situaciji kojih se osoba plaši, međutim, može da izazove paničnu reakciju. Strah i izbegavanje dovoljno su snažni da ometaju vašu svakodnevnu rutinu, posao ili odnose, i da uzrokuju značajnu duševnu patnju. Iako uvidate njenu iracionalnost, specirična fobija može sa sobom nositi priličnu količinu anksioznosti.

Navešćemo najčešće specfične fobije:

Fobije od životinja. U ove fobije spadaju strah uz izbegavanje zmija , slepih miševa, pacova, paukova, pčela, pasa i drugih stvorenja. Češto ove fobije počinju u detinjsvu, kada se smatraju normalnim strahovima. Jedino ukoliko ovi strahovi nastave da traju i u odraslom dobu i ukoliko narušavaju vaš život ili uzrokuju značajnu duševnu patnju, bivaju klasifikovani kao specifične fobije.

Akrofobija (strah od visine). Kod akrofobije, plašite se visokih spratova zgrada ili se plašite da se nađete na vrhu planine, brda ili visokog mosta. U tim situacijama možete da osetite: 1) vertigo (vrtoglavicu) ili 2) nagon da skočite, koji obično dozivljavate kao da vas neka spoljasnja sila vuče ka ivici.

Fobija od lifta. Ova fobija može da uključuje strah od toga da će kablovi pući i da će lift pasti ili da će se zaglaviti, a vi ćete ostati zarobljeni u njemu. Možete imati panične reakcije, a da nemate istoriju paničnog poremećaja ili agorafobije.

Fobija od aviona, letenja. Najčesće podrazumeva strah da će se avion srušiti. U drugim slučajevima, može uključivati strah da će u kabini opasti pritisak, usled čega ćete se ugušiti. U poslednje vreme, česte su i fobije otmice ili postavljanja bombi u avion. Tokom letenja, možete doživeti napad panike, iako nemate
istoriju paničnog poremećaja ili agorafobije. Strah od letenja predstavija veoma čestu fobiju. Približno 10%
populacije potpuno izbegava letenje, dok ce dodatnih 20% iskusiti prilično jaku anksioznost tokom letenja.

Fobija od doktora ili zubara. Može početi kao strah od bolnih intervencija (injekcija, popravke zuba) koje se izvršavaju u lekarskoj ili stomatoloskoj ordinaciji. Kasnije se može generalizovati na sve što ima bilo kakve veze sa lekarima ili stomatolozima. Opasnost leži u tome što osoba može izbegavati potrebno medicinsko lečenje.

Fobije od groma i/ili munje. Gotovo uvek, fobije od groma i munje počinju u detinjstvu. Kada se nastave i posle adolescendje, klasifikuju se kao specifične fobije.

Fobija od krvi i povređivanja. Ova fobija jedinstvena je po tome što je karakteriše sklonost ka onesvesćivanju (umesto panici) kada ste izlozeni krvi ili sopstvenom bolu prilikom primanja injekcija ili slučajnog povredivanja. Ljudi sa ovom fobijom obično su u svakom drugom pogledu i psihički i fizički zdravi.

Fobija od bolesti. Ova fobija podrazumeva strah od zadobijanja i/ili konačnog podleganja određenoj bolesti, kao što je srčani udar ili rak. Sa fobijom od bolesti, skloni ste da tražite konstantno uveravanje lekara da ste zdravi i da izbegavate situacije koje vas podsećaju na bolest koje se užasavate. Fobija od bolesti razlikuje se od hipohondrije, kada ste skloni da umislite da bolujete od većeg broja bolesti, po tome što ste usredsređeni na jednu bolest.

Specifične fobije su uobičajene i, u proseku, pogađaju 10% populacije. Međutim, s obzirom na to da one ne moraju uvek rezultovati težim smetnjama, samo mali broj ljudi sa specifičnim fobijama se obrati za pomoć. Ove vrste fobija javljaju se gotovo podjednako i među muskarcima i ženama. Fobije od životinja česće se javljaju kod žena, dok su fobije od bolesti česce među muskarcima. Kao što je ranije pomenuto, specifične fobije često su strahovi iz detinjstva koje osobe nikada nisu prerasle. U drugim slučajevima, one mogu da se razviju nakon traumatskog događaja, kao što je nesreća, prirodna katastrofa, bolesti ili poseta stomatologu, drugim rečima, kao rezultat uslovljavanja. Uzrok jeste učenje po modelu u detinjstvu. Ponavljano posmatranje roditelja sa specifičnom fobijom može da dovede do toga da je i dete razvije.

Aktuelni pristupi u tretmanu specifičnih fobija

S obzirom na to da specifične fobije uopšteno ne uključuju spontane napade panike, neki od oblika terapija pomenutih u odeljku o panici, kao što su terapija kontrole panike, interoceptorna desenzitizacija i terapija lekovima, obično se ne primenjuju.

Vežbe relaksacije. Podrazumevaju redovno vežbanje abdominalnog disanja i duboke mišićne relaksacije da bi se ublažili simptomi anksioznosti koji se javljaju kada se osoba suočava sa specifičnom fobijom kao i sa strahom (anticipatornom anksioznosću) zbog suočavanja sa fobičnom situacijom.

Kognitivna terapija. Zastrašujuće misli koje održavaju specifičnu fobiju preispituju se i zamenjuju. Na primer: Šta ako se uspaničim zato što se osećam zarobljenim u avionu, zamenjuje se realističnijim i ohrabrujućim mislima, kao što su: Iako neću biti u mogućnosti da napustim avion dva sata, mogu da se krećem u njemu, na primer, da napustim svoje mesto da bih otišsao do toaleta i nekoliko puta, ako je potrebno. Ako se uspaničim ima mnogo metoda za savladavanje koje mogu da upotrebim, uključujuci i abdominalno disanje, razgovor sa osobom pored sebe, slušanje opuštajuće muzike, a mogu da uzmem i lek, ako je neophodno. Upotrebljavanje izjava za
savladavanje, kao što su: Već sam se nosio sa ovim i mogu se nositi ponovo ili Ovo je samo misao, ona nije opravdana, takođe može biti od pomoći. Ove samoohrabrujuće izjave za savladavanje vežbaju se sve dok ne budu usvojene.

Izlaganje. Uključuje postepeno suočavanje sa fobičnom situacijom kroz seriju koraka. Na primer, sa strahom od letenja osoba će se najpre suočiti zamišljanjem (desenzitizacija zamišljanjem), potom kroz posmatranje aviona dok poleću i sleću, zatim ukrcavanjem u avion koji stoji na pisti, potom kratkim letom i, na kraju, dužim letom. Osoba koja će vam pružati podršku može vas pratiti u početku kroz sve korake, a onda možete probati da ih prođete samostalno. Kod nekih fobija, teško je izvesti izlaganje u stvarnom životu. Na primer, ako se plašite zemljotresa u tretmanu će biti stavljen naglasak na kognitivnu terapiju, a potom na izlaganje zamišljenim scenama zemljotresa (ili na gledanje filmova o zemljotresima).

Da rezimiramo: specifična fobija obično je benigni poremećaj, naročito ako počinje kao uobičajen strah u detinjstvu. Iako može da traje godinama, retko se pogoršava i češto vremenom nestaje. Obično nije udružena ni
sa drugim psihičkim smetnjama. Ljudi sa specifičnim fobijama obično veoma dobro funkcionišu u svakom drugom smislu.

(Dr Edmund Born- Priručnik za prevazilaženje anksioznosti i fobija)