Prirodu anksioznosti možete bolje razumeti ako sagledate šta ona jeste a sta nije. Na primer, između anksioznosti i straha postoji nekoliko razlika. Kada ste uplašeni, vaš strah obično se odnosi na neki
konkretan spolješnji objekat ili situaciju. Događaj kojeg se bojite obično je u granicama mogućeg. Možete se
plašiti da nećete ispuniti rokove, da nećete moći da da platite račune, da nećete položiti ispit ili da će vas odbaciti neko ko vam je bitan. Sa druge strane, kada ste anksiozni, često ne uspevate da odredite zbog čega ste to
anksiozni. Fokus anksioznosti je više unutrašnji nego spolješnji. Čini se da je ona odgovor na neodređenu, udaljenu, čak nepoznatu opasnost. Možete biti anksiozni zbog gubitka kontrole nad sobom ili nekom situacijom. Ili možete osećati neodredenu anksioznost zbog nečeg lošeg sto bi moglo da se dogodi.

Anksioznost pogađa celo vaše biće. To je istovremeno i fiziološka i bihejvioralna i psihička reakcja. Na fizioloskom nivou, anksioznost moze da obuhvata telesne reakcije kao sto su lupanje srca, mišicna napetost, mučnina, suvoća usta ili znojenje. Na bihejvioralnom nivou, ona može da umanji vašu sposobnost da delujete, da se izrazite ili da se suočite sa svakodnevnim situacijama.Psihološki, anksioznost predstavlja subiektivno stanje strepnje i teskobe. U svom najtežem obliku,ona može da utiče da se osećate otuđeno od samog sebe i da se uplašite da cete umreti ili poludeti. Činjenica da se anksioznost manifestuje na fiziološkom, bihejvioralnom i psihičkom nivou, važna je za vaše pokušaje da se oporavite. Sveobuhvatan program oporavka od anksioznih poremećaja mora delovati na sva tri nivoa, i to u pravcu: ublažavanja pojačane fiziološke razdražljivosti, eliminacije izbegavajućeg ponašanja i promene subjektivnih interpretacija (ili unutrašnjeg govora) koje održavaju stanje strahovanja i brige.

Anksioznost moze da se javi u različitim oblicima i može biti različitog intenziteta. Prema težini, ona se moze kretati od blage neprijatnosti do napada panike u svojoj punoj snazi koji se odlikuje srčanim palpitacijama, dezorijentacijom i užasnutosću. Anksioznost koja nije povezana ni sa jednom posebnom situacijom, koja nastupa iz ,,vedra neba” naziva se slobodno lebdeća anksioznost ili u svom težem obliku, spontani napad panike. Razlika između epizode slobodno lebdeće anksioznosti i spontanog napada panike moze se odrediti u odnosu na to da li doživljavate 4 ili više sledećih simptoma istovremeno (prisustvo četiri ili više simptoma odreduje se kao napad panike):

  • osećaj nedostatka vazduha
  • srčane palpitacije
  • tremor ili drhtavica
  • preznojavanje
  • osećaj gušenja
  • osećaj mučcnine ili nelagodnosti u stomaku
  • utmultost
  • vrtoglavica ili neslabilnost
  • osećaj otuđenosti ili odvojenosti od samoga sebe
  • naleti vrućine ili jeze
  • strah od smrti
  • strah od ludila ili gubitka kontrole.

Ako se vaša anksioznost javlja isključivo u specificnoj situaciji, radi se o situacionoj ankcioznosti ili fobičnoj anksioznosti. Situaciona anksioznost razlikuje se od straha koji doživljavamo svakodnevno po tome sto je ona obično preterana i nerealna. Ukoliko doživljavate preteranu zabrinutost zbog vožnje autoputem, odlaska kod lekara, suprotstavljanja bračnom drugu, najverovatnije se radi o situacionoj anksioznosti. Situaciona anksioznost prerasta u fobičnu kada u potpunosti počnete da iztegavate datu situaciju: kada prestanete da vozite autoputem, da odlazite kod lekara, da se suprotstavljate bračnom drugu. Drugim rečima, fobična anksioznost je situaciona anksioznost koja obuhvata uporno izbegavanje situacije. Anksioznost često moze jednostavno biti izazvana
razmišljanjem o određenoj situaciji. Kada osećate anksioznost zbog toga šta bi moglo da se desi kada se suočite ili ako se suočite sa jednom od vaših fobičnih situacija, doživljavate ono sto nazivamo anticipatorna anitsioznost. U blažim oblicima, anticipatornu anksioznost teško je razegraničiti od obične brige. Ponekad
anticipatorna anksioznost postaje dovoljno intenzivna da može da se označi kao anticipatorna panika. Postoji važna razlika između spontane anksioznosti (ili panike) i anticipatorne anksioznosti (ili panike). Spontana anksioznost obično se javlja niotkuda, veoma brzo dostiže visok nivo, a onda postepeno opada. Vrhunac obično dostiže za manje od pet minuta, a zatim postepeno opada tokom jednog sata ili više, Sa druge strane,
anticipatorna anksioznost obično raste postepeno, kao odgovor na suočavanje ili prosto razmišljanje o zastrašujućoj situaciji, a obično zatim brzo opada. Možete zbog nečeg izludeti od brige, sat ili više, a onda prestati sa brigom čim nađete nešto drugo čime ćete zaokupiti um.

Anksioznost naspram anksioznih poremećaja

U savremenom društvu, anksioznost je neizbežan deo života. Vazno je shvatiti da postoje mnoge situacije sa kojima se susrećemo u svakodnevnom životu u kojima je primereno i razumno reagovati sa određenom količinom anksioznosti. Kad ne biste osetili nikakvu anksioznost kao odgovor na svakodnevne izazove koji sadrže potencijalan gubitak ili neuspeh, onda nešto ne bi bilo u redu. Anksiozni poremećaji razlikuju se od svakodnevne, normalne anksioznosti i po tome da li je prisutna anksioznost koja 1) je intenzivnija (npr. napad panike), 2) duže traje (anksioznost koja može da traje secima umesto da prestane nakon sto je stresna situacija prošla) ili 3) prerasta u fobije koje vas ometaju.

Generalizovani anksiozni poremećaj

Generalizovani anksiozni poremećaj odlikuje se hroničnom anksioznosću koja traje najmanje šest meseci ali koja nije praćena napadima panike, fobijama ili opsesivnim simptomima. Prosto možete da doživljavate stalnu anksioznost ili zabrinutost bez komplikadja karakteristicnih za druge anksiozne poremećaje. Da bi vam postavili dijagnozu generalizovanog anksioznog poremećaja, vaša anksioznost i zabrinutost moraju se odnositi na dve ili više stresnih životnih okolinosti (kao sto su finansije, odnosi sa drugim ljudima, zdravlje ili uspeh u školi) u trajanju od šest meseci. Uobičajno je da, kada se suočavate sa generalizovanim anksioznim poremećajem, imate mnogo briga i provodite dosta vremena brinući, osim toga imate poteskoća da preuzmete kontrolu nad svojim brigama. Štaviše, intenzitet i učestalost brige su preterani u odnosu na verovatnoću da će se dogadaji kojih se plašite zaista desiti. Uz čestu zabrinutost, generalizovani anksiozni poremećaj sadrži jos najmanje tri od sledećih simptoma (s tim sto su neki od navedenih simptoma tokom poslednjih šest meseci više prisutni nego što nisu):

  • uznemirenost, teskoba
  • lako zamaranje
  • teskoće u koncentraciji
  • razdražljivost
  • mišićna napetost
  • problemi sa spavanjem.

Konačno, verovatno je da će vam biti dijagnostikovan generalizovan anksiozni poremećaj ako vaša briga i sa njom povezani simptomi uzrokuju značajnu duševnu patnju i/ili narušavaju vašu sposobnost funkcionisanja na poslu, u socijalnim situacijama ili u drugim važnim oblastima. Ako vam lekar kaže da patite od generalizovanog anksioznog poremećaja, on ili ona verovatno su isključili moguće medicinske uzroke hronične anksioznosti, kao što su hiperventilcija, problem sa štitastom žlezdom ili anksioznost izazvanu dejstvom leka. Generalizovani anksiozni poremećaj često se javlja udružen sa depresijom. Stručan terapeut obično može da odredi koji poremećaj je primaran a koji sekundaran. U nekim slucajevima, međutim, teško je odrediti koji se poremećaj prvi pojavio. Generalizovani anksiozni poremećaj moze da se razvije u bilo kom dobu. Kod dece i adolescenata briga je usmerena na uspeh u školi i sportske aktivnosti. Kod odraslih, predmet brige može da bude promenljiv.

lako specifične fobije nisu povezane sa generalizovanim anksioznim poremećajem, prema gledištu koje su predložili Aron Bek i Geri Emeri, ovaj poremećaj održava se ,,bazičnim strahovima” koji su nešto opširnije prirode od specifičnih fobija. Primeri bazičnih strahova su:

  • strah od gubitka kontrole
  • strah da nećete uspeti se izborite sa teskoćama
  • strah od neuspeha
  • strah od odbacivanja ili napuštanja
  • strah od smrti ili bolesti.

Generalizovani anksiozni poremećaj može biti pogoršan bilo kojom stresnom situacijom koja izaziva neke od ovih strahova, kao sto su: povećan broj zahteva za ispunjavanje obaveza, intenziviran bračni sukob, fizička bolest ili bilo koja situacija u kojoj se povećava vaše opažanje opasnosti ili pretnje. Osnovni uzroci generalizovanog anksioznog poremećaja su nepoznati. Verovatno je da se radi o kombinaciji nasleđa, neurobioloskih faktora i predisponirajućih iskustava iz detinjstva poput preteranih očekivanje roditelja, napuštanja i odbacivanja od strane roditelja ili učenja po roditeiljskom modelu.

Aktuelni pristupi u tretmanu anksioznih poremećaja

Vežbe relaksacije. Abdominalno disanje i tehnike duboke relaksacije redovno se vežbaju da bi se direktno umanjila anksioznost. Program fizičkih vežbi takode može biti uključen u tretman.

Kognitivna terapija – Bojažljivi unutrasnji govor koji je osnova spečificnog straha, identifikuje se, preispituje i zamenjuje realističnijim razmišljanjem. Kad ste zabrinuti, obično precenjujete verovatnoću da će se nešto loše dogoditi, a potcenjujete svoju sposobnost da se izborite sa tim ako bi se to zaista i dogodilo. Cilj kognitivne terapije je da se isprave oba tipa iskrivljenog mišljenja. Radićete i na menjanju negativnih uverenja ili metauverenja koja se tiču same brige. Tu spada i uverenje da ćete samim tim sto brinete izbeći nešto negativno, kao na primer: Ako brinem o tome, to se neće dogoditi., kao i uverenja kojima se podstiče strah zbog same brige, kao sto su: Moje brige su nekontrolisane. ili: Poludeću od brige. Realistične izjave o samom sebi redovno se uvežbavaju i na kraju bivaju usvojene. Vođeno zamišljanje takode može biti korisćeno da bi vam pomoglo da preusmerite svoj um sa preokupacije brigom na optimističnije teme.

Izlaganje brizi – Kod izlaganja brizi, ponavljano se izlažete zastrašujucim predstavama (vašim najgorim scenarijima) o onome zbog čega ste zabrinuti. Tokom izlaganja, koriste se strategije za smanjivanje anksioznosti i suočavanje sa situacijom.

Redukovanje ponašanja podstaknutih brigom. Identifikuju se prekomerno obazrivi preventivni postup ci, kojima se potkrepljuje zabrinutost. Na primer, ako zovete vaseg supružnika ili dete; nekoliko puta dnevno da biste proverili da li su dobro, smanjićete učestalost ovog ponašanja.

Rešavanje problema. Ovo predstavlja preduzimanje sistematskih akcija da biste rešili problem zbog kojeg brinete. Ukratko, koncentrišete se na rešavanje problema koji vas zabrinjava umesto na samu zabrinutost. Ako ne postoji praktično rešenje, radite na promeni stava prema situaciji, odnosno, učite da prihvatite ono sto ne možete da promenite.

Odvraćanje pažnje (distrakcija). Različite tehnike za odvraćanje pažnje mogu pomoći oko briga koje se opiru kognitivnoj terapiji ili rešavanju problema. Uobičajene aktivnosti za odvraćanje su: razgovor sa prijateljem, vođenje dnevnika, slušanje muzike, baštovanstvo, vežbanje, rešavanje zagonetki, bavljenje umetnosću i zanatima, kuvanje i internet.

Terapija lekovima. Za umerene do teških oblika generalizovanog anksioznog poremećaja, SSRI lekovi kao sto su: paroksetin, sertralin, fluvoksamin ili citalopram, mogu se koristiti. SNRI (selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i noradrenalinina) lek Effexor takođe se pokazao delotvomim u tretmanu generalizovanog anksioznog poremećaja. Jos jedan lek, Buspiron, vec 15 godina je u upotrebi kod brige i generalizovane anksioznosti. Međutim, od kad su se SSRI lekovi pokazali nesto efikasnijim, ne smatra se više prvim izborom. Ponekad, Buspiron može da bude kombinovan sa SSRI lekovima da bi se pojačalo njihovo dejstvo.

Vežbanje svesnosti. Svesnost je praćenje toka misli i osećanja u sadašnjem trenutku, bez procenjivanja. Potiče iz prakse budističke meditacije, ali danas je uobičajen deo tretmana kod povišenog stresa, depresije i generalizovane anksioznosti.

Promene ličnosti i načina života. Ove promene slične su metodama opisanim kod paničnog poremećaja:ovladavanje stresom, uvođenje „predaha”, redovno vežbanje, izbacivanje stimulansa/slatkiša iz ishrane, razrešavanje međuljudskih sukoba i menjanje perfekcionističkih stavova, preterane potrebe za zadovoljavanjem drugih i preterane potrebe za kontrolom.

Ostali anksiozni poremećaji

Akutni stresni poremećaj Kao i posttraumatski stresni poremećaj, i akutni stresni poremećaj podrazumeva razvijanje anksioznosti i drugih onesposobljavajućih simptoma nakon izlaganja traumatskom događaju. Osnovna razlika je u tome sto se
simptomi povlače za manje od mesec dana. Ukoliko simptomi traju više od mesec dana, dijagnoza se menja iz akutnog stresnog poremećaja u posttraumatski stresni poremećaj. Kao i kod posttraumatskog stresnog poremećaja, i trauma uključuje izlaganje događaju koji nosi opasnost od smrti ili ozbiljne povrede (na primer, vojna borba, nasilni napad, seksualni napad, prirodne ili katastrore izazvane od strane ljudi, automobilske nesreće ili dobijanje dijagnoze bolesti koja ugrožava život). Tokom ili nakon traumatskog dogadaja, dožvljavate simptome kao sto su otupljenost, otuđenost ili doživljaj nestvarnosti ili depersonalizacije. Kasnije izbegavate sve ono što vas podseća na incident i doživljavate uporne simptome anksioznosti (teskoće tokom spavanja, razdražljivost, slaba koncentracijca, napetost,nemir). Ove teskoće obično ometaju vaše funkcionisanje na poslu i u važnim socijalnim odnosima ali, kao što je naznačeno, ne traju duže od četiri nedelje nakon traumatskog događaja.

Agorafobija bez prethodnog paničnog poremećaja – Ovaj anksiozni poremećaj ima iste karakteristike kao i agorafobija, poput izbegavanja različitih situacija, ali on ne uključuje istoriju doživljavanja pravih napada panike. Umesto toga, vaš strah usredsređen je samo na jedan ili dva simptoma od svih navedenih simptoma paničnog poremećaja. Na primer, možete se plašiti da ćete doživeti srčane palpitacije ukoliko se suviše udaljite od kuće ili odete na javna mesta prepuna ljudi. Ponekad se strah javlja u vezi sa onesposobljavajućim simptomom koji nije na listi simptoma napada panike. Na primer, možete se plašiti da vozite na dužim relacijama i/ili da budete daleko od grada iz straha da cete izgubiti kontrolu nad bešikom ili dobiti dijareju. Samo mali procenat ljudi sa agorafobijom nema istoriju paničnog poremećaja (procenjen opseg od 5 do 15%). U okviru tretmana, naglasak je stavljen na relaksaciju, kognitivnu terapiju i na izlaganje.

Anksiozni poremećaj uzrokovan somatskim poremećajem ili bolesću – Ova dijagnostička kategorija rezervisana je za situacije u kojima je anksioznost značajnog intenziteta (ili u obliku napada panike ili generalizovane anksioznosti) direktna fiziološka posledica određenog zdravstvenog poremećaja. Mnogobrojna zdravstvena stanja mogu da uzrokuju anksioznost, uključju i hormonske poremećaje (hiper- i hipotireoidizam, feohromocitom, hipoglikemija), kardiovaskulame poremećaje (zastojna srčana insuficijencija, plućna embolija), metabolićke poremećaje (nedostatak vitamina B12, porfirija) i neurološke poremećaje (poremećaji vestibulamog sistema, tj. sistema za ravnotežu, zapaljenje mozga.

Anksiozni poremećaj usled upotrebe psihoaktivnih supstanci – Ova dijagnoza koristi se kada je utvrđeno da generalizovana anksioznost ili napadi panike predstavljaju direktne psihosomatske posledice supstance, bilo usled zloupotrebe neke od opojnih droga, lekova ili izlaganja toksinima. Anksioznost može da bude rezultat ili upotrebe supstance ili prestanka upotrebe supstance. Na primer, ukoliko prethodno niste imali anksiozne poremećaje, a zatim ste iznenada dobili napad panike kao rezultat naglog prestanka korisčenja leka, biće vam postavljena ova dijagnoza.

(Dr Edmund Born- Priručnik za prevazilaženje anksioznosti i fobija)