Racionalno-emocionalna bihevioralna terapija (REBT), koju je inicirao i formulisao Albert Elis 1955. godine, predstavlja oblik kognitivno-bihevioralne psihoterapije. Osnovna postavka kognitivnih teorija i terapija jeste da način mišljenja u najširem smislu, a preciznije način tumačenja, procenjivanja, obrade podataka i zaključivnje, određuje oblik emocinalnog reagovanja pa i psihopatologiju uopšte. Cilj lečenja kognitivnom psihoterapijom je da pacijenti nauče da podnose simptome, da im ne obraćaju pažnju, da rešavaju probleme ispravljanjem grešaka i zabluda u procesima tumačenja, procenjivanja, razumevanja, zaključivanja i donošenja odluka, kao i menjanjem određenih predpostavki koje pacijenti imaju o sebi, drugima, svojoj okolini, prošlosti ili budućnosti i za koje se veruje da doprinose pojavi ili održavanju psihičkih poremećaja (Erić, 2002). Uloga i značaj uverenja u savremenoj REBT teoriji grafički se prikazuje ABC modelom.

Aron Beck (Beck, 1976), koji je formulisao osnovne postavke kognitivne terapije, istakao je tri osnovna kognitivna fenomena koja utiču na ponašanje i određuju pojavu emocionalnih poremećaja. Ovi fenomeni su:
automatske misli, kognitivne distorzije i kognitivne sheme.

Automatske misli su tako nazvane, jer se pojavljuju spontano, osoba ih najčešće nije svesna ili ako ih je svesna, ne dovodi ih u pitanje, odnosno ne suprodstalja im se. Drugim rečima automatskim mislima se dozvoljava da utiču na osećanja i da upravljaju ponašanjem.

Kognitivne distorzije se odnose na greške u tumačenju i procesu obrade podataka, koje dovode do negativnih, nepovoljnih i pogrešnih zaključaka ili te zaključke potkrepljuju.

Treći, i najbitniji pojam su kognitivne sheme. One predstavljaju duboko usađene obrasce razmišljanja o sebi i svetu, koje određuju način tumačenja, procenjivajna i zaključivanja. Važno je naglasiti da se zbivanja i pojave uvek tumače u skladu sa kognitivnom shemom, odnosno da kognitivna shema dozvoljava samo tumačenja koja je osnažuju ili potkrepljuju. Za sheme se veruje da se formiraju tokom razvoja, kao i crte ličnosti, pod dejstvom različitih uticaja, ali najviše onih koji potiču od roditelja. Iz toga sledi da postojanje određenih shema predstavlja predispoziciju za postojanje emocionalnog poremećaja, a kada se poremećaj već razvije, odgovarajuće kognitivne sheme potpuno preplavljuju osobu i sasvim određuju njen sveukupni doživljaj sebe i okoline, prošlosti i budućnosti (Erić, 2002).

REBT svoja današnja filozofska gledišta duguje kako drevnoj antičkoj i istočnjačkoj filozofiji, koja je naglašavala da ljudi ne postaju poremećeni stvarima nego svojim gledanjem na stvari, tako i poznatim filozofima kao što su Emanuel Kant, Spinoza, Schopenhauer, Poper, Russell, Bartley koji su se takođe bavili ljudskom spoznajom i isticali značaj kognicija.

Prema REBT-u, psihički poemećaji nastaju jer ljudi postavljaju apsolutne zahteve prema sebi, drugim ljudima i svetu. Po teoriji REBT-a, bazični apsolutni imperativ (zahtev) kojima ljudi dovode sebe u stanje nelagode je reč – MORAM. Osnovne forme zahteva MORA su sledeće:

  1. Zahtev u odnosu na sebe (ja moram) podrazumeva da osoba (njen ego) apsolutno mora biti dobra u važnim zadacima, naročito u zadobijanju potvrde i priznanja od drugih ljudi, jer u suprotnom doživljava sebe kao neadekvatnu i bezvrednu. Posledica ovakvih zahteva su snažna osećanja mržnje prema sebi, anksioznost, depresivnost, suicidalnost i različita disfunkcionalna ponašanja kao što su odlaganje, povlačenje i opsesivnost.
  2. Zahtev u odnosu na druge (ti moraš) podrazumeva da drugi ljudi moraju da tretiraju osobu kako ona misli da zaslužuje, fer i ljubazno, jer su u suprotnom ti ljudi loši i zaslužuju kaznu. Posledice ovakvog razmišljanja su snažna osećanja besa, mržnje, gneva, povređenosti, ljubomore, samosažaljenja; poremećaji ponašanja: zavisno ponašanje, fizička agresivnost, osvetoljubivost, buntovno i hostilno ponašanje.
  3. Bazični zahtev u odnosu na život, okolnosti podrazumeva da uslovi pod kojima osoba živi moraju gotovo uvek biti komforni, prijatni, bezbedni, bez tegoba, “ na ruku”, jer u suprotnom osoba svoj život doživljava kao nikakav i nepodnošljiv. Posledica filozofije niske tolerancije na frustraciju vodi u samosažaljenje, očajanje, bes, depresiju i disfunkcionalna ponašanja kao što su povlačenje, inertnost, odlaganje, fobije i adikcije.

Iz navedenih formi bazičnog imperativa – MORATI proistekle su tri izvedenice, koje zapravo predstavljaju osnovu iracionalnih uverenja. To su:

  1. užasavanje – događaj se ocenjuje kao više od 100% loš, što je preteran i nerealan zaključak koji proizilazi iz uverenja «to ne sme da se dešava»
  2. ne mogu to podneti (nepodnošenje) – to je uverenje da čovek ne može doživeti nikakvu sreću ako se neželjeni događaj desi ili preti da će se dogoditi
  3. obezvređivanje (osuđivanje) – sebe, drugih i života uopšte, tendencija ljudi da ocenjuju sebe, druge i život manje vrednim ili nedostojnim – ako uradim (uradi, desi se) nešto što ne smem ili propustim da učinim nešto što moram (trebao sam)

Sa druge strane, nalaze se izvedenice koje proističu iz filozofije preferencije i predstavljaju osnovu racionalnih uverenja. Prema teoriji REBT-a ove izvedenice, takođe, čine i osnovu koncepta psihičkog zdravlja. Te izvedenice su:

  1. antiužasavanje (nasuprot užasavanju/katastrofiziranju) – podrazumeva da je osoba spremna da neki loš događaj proceni u okviru skale od 0 do 100 i da ga prihvati kao realnost.
  2. tolerancija na frustraciju (nasuprot nepodnošenju)– podrazumeva:
    • da osoba potvrđuje da se desio nepovoljan događaj (ili se može dogoditi),
    • da osoba veruje da se događaj iskustveno može dogoditi
    • da osoba ocenjuje događaj na lestivici kontinuiteta lošeg ili nepovoljnog
    • da osoba nastoji promeniti neželjeni događaj ili ga prihvatiti kao „okrutnu” stvarnost ako je događaj nepromenjiv
    • da osoba aktivno sledi druge ciljeve čak i ako se situacija ne može promeniti
  3. prihvatanje (nasuprot osuđivanju) – podrazumeva da osoba sebe i druge prihvata kao pogrešiva ljudska bića i odbija da im daje opštu ocenu, a životni uslovi se prihvataju kao ”opšta stvarnost”.