Egzistencijalistička terapija (egzistencijalističko-fenomenološka ili egzistencijalna terapija) obuhvata ranovrsne pristupe koji imaju sličnu filozofiju a kojom se razlikuje od ostalih psihoterapijskih pravaca.

Proistekla je iz egzistencijalističke filozofije kao opozicija psihoanalitičkim i bihevioralnim terapijama koje su po karakteru redukcionističke i determinističke. U egzistencijalističoj perspektivi naglasak je na smisaonom, celovitom ljudskom biću a ne na sumi delova. Terapeut problem klijenta vidi u njegovoj relaciji sa svetom a ne kao neki unutrašnji poremećaj (bolest) koji treba objektivno proučavati i lečiti. Egzistencijalistički pristup stavlja naglasak na svesna iskustva, aktuelna doživljavanja koja mogu da se verbalizuju do strane klijenta. Odlikuje je poštovanje jedinstvenosti, posebnosti i ljudskosti svakog klijenta.

Osnovni metod koji se primenjuje u egzistencijalističkoj psihoterapiji je fenomenološki metod. Zasniva se na opisivanju psihičkih fenomena i njihovo prihvatanje u izvornom obliku bez suđenja, klasifikovanja i ubacivanje u neke teorijske okvire. Tehnike nisu strogo određene, te se često u terapijskom procesu mogu uključivati tehnike raznih drugih terapijskih pravaca. Osnovni cilj terapije sastoji se u pomoći klijentu da se oslobodi svoje „ograničavajuće nesreće“, zastojima usled samoblokiranja, odbacivanja sopstvene slobode. Osnovnu temu ovog pristupa predstavlja stanje čovekove „bačenosti“, bivstvovanja u svetu i suočavanje sa tzv. „datostima“. Čovekov zadatak je da uspešno izađe na kraj sa činjenicama koje te datosti nose sa sobom.

Postoji nekoliko osnovnih egzistencijanih datosti kao što su:

  • čovekovo postojanje u telu (telesnost) i njegova promena u toku života uled starosti,bolesti, ..itd.
  • čovekova smrtnost – konačnost postojanja u svetu,
  • čovekova sloboda da sam pronađe smisao svog življenja, nasuprot besmislenosti. Većina egzistencijalistički orjentisanih terapeuta smatra da je stepen prisustva doživljaja smisla življenja pouzdano merilo ljudskog zdravlja i jedna od vrhunskih ljudskih potreba.
  • sloboda sa sobom nosi i odgovornost za izbore koje će čovek praviti u toku svog života.
  • čovekova izolacija (odvojenost) od drugih i sveta. Prevladavanje te odvojenosti , po nekim autorima, predstvalja suštinsku ljudsku potrebu koja se istinski može ralizovati jedino putem ljubavi.