Osnovna postavka bihevioralne terapije je mogućnost promene ljudkog ponašanja posihološkim sredstvima kroz proces učenja.

Iz tradicionalne bihevioralne terapije (BT) 50- tih godina, pristekle su kognitivno-bihevioralna terapija (KBT), kognitivna terapija (KT), i racionalno-emocionalno bihevioralna terapija (REBT). Stoga danas kognitivne i bihevioralne terapije predstavljaju skup različitih postavki, tehnika i ciljeva.

  • Karakteristike bihevioralne terapije:
    1. predmet i cilj bavljenja je prvenstveno ponašanje koje se može posmatrati, meriti i menjati ali i razni fiziološki procesi koji se mogu meriti pomoću aparata i instrumenata. U novije vreme predmet tretmana su sve čeće kognitivni procesi-bioelektrična aktivnost mozga i sl.
    2. zasniva se na primeni dobro utvrđenih empirijskih zakona učenja u terapijskoj praksi. U radu se koriste principi klasičnog uslovljavanja, instrumenatalnog učenja, učenja po modelu, kognitivni oblici učenjauvidom, sticanjem znanja.
    3. Bihevioralna terapija je terapijski pristup usmeren na neki izdvojeni problem ili simptom u ponašanju i
      doživljavanju pojedinca.
    4. Na patologiju i simptome se gleda kao na oblike ponašanjakoji su nastali u procesu učenja
    5. bihevioralna terapija je usmerena na sadašnjost, a ne analizu prošlosti
    6. insistira se na naučnoj metodologiji
    7. postoji kauzalna uzročnost između S-R, S-O-R varijabli
    8. Najčešće upotrebljavane tehnike su: asertivni trening, negativna praksa, sistematska desenzitizacija, preplavljivanje, samokontrola-samonagrađivanje, modelovanje, terapija zasićenjem, unutrašnja senzitizacija, implozivna terapija, ekonomija žetona, biofidbek.
  • Karakteristike kognitivne i kognitivno – bihevioralne terapijeKognitivna terapija ima za cilj modifikaciju ponašanja i emocija uticajem na klijentov misaoni sklop, za koji se smatra da ima važnu ulogu u nastanku maladaptivnog ponašanja. Klijent se uči da prepoznaje i stiče uvid u svoje stavove, pretpostavke, uverenja koja su pogrešna što bi trebalo da vodi i u promenama u ponašanju. Za razliku od čisto bihevioralne terapije koja ponašanje menja direknto, neverbalnim sredstvima, kognitivni terapeuti pokušavaju da promene ponašanje korišćenjem govora kao osnovnog instrumenta u promeni misaonog sklopa koji utiče na ponašanje.
    1. 1. U svim terapijama ovog tipa kognicije se smatraju ključnim medijatorom emocija i ponašanja koje omogućavaju njihovu trajnu promenu u željenom cilju. Ciljevi se međutim mogu razlikovati zavisno od škole učenja. Na primer, to mogu biti iracionalna uverenja (RET), poremećaji mišljenja (Beck, KT), lična pravila življenja (CAT), pravila pomoću samoinstrukcija, lični konstrukti (Kelijeva terapija ličnih konstukata), deficiti u rešavanju problema (ICPS), i drugi.
    2. Osnovni metod kognitivno orjentisanih terapija je samonadgledanje/introspekcija. Iz toga su proistekle
      specifične tehnike kao što je kognitivna restrukturacija koja se odvija preko objašnjavanja i biblioterapije (didaktički), kroz seriju vođenih pitanja (sokratovski dijalog), domaćim zadacima (korektivna iskustva), učenjem po modelu, samoanalizom, promenom iskaza o sebi, mentalnim vežbama (imaginacijom), promenom značenja događaja (refraiming), uz pomoć priča, metafora i poezije, putem kognitivnog paradoksa, učenjem veština rašavanja problema.
    3. U praksi se u radu često kombinuju tehnike različitih psihoterapijskih pristupa kao i širok spektar
      kognitivno-bihevioralnih tehnika.
    4. Kognitivna terapija je kraća i vremenski ograničena u odnosu na neke druge pravce. Treje najčešće
      između 5 i 20 seansi.
    5. U terapiskom radu klijent i terapeut rade kao tim na izboru problema i traganju za mogućim rešenjima
    6. U kognitivno orjentisanim terapijama je bitno izgraditi čvrst odnos između klijenta i terapeuta. Potrebno je da terapeut poseduje prirodnost, toplinu, otvorenost, iskrenosti i empatiju
    7. Kognitivna terapija je strukturisana i orjentisana na specifičan problem. Standardna seansa ovog tipa ima plan, dnevni red, feedbeck, vežbe i domaći zadatak.